POLITIKA, 28. januar 2002.

Ravnodušnih neće biti
Planirana šokantnost disko-debija poznatog glumca, scenariste i reditelja Nikole Pejakovića
D. Štrbac

Poznati glumac, scenarista i reditelj Nikola Pejaković u njegovom disko-debiju "Mama, nemoj plakati" (System records) na kome se potpisuje kao "Kolja i Smak Bijelog dugmeta". Pejaković ovim albumom lansira novi muzičko-idejni pravac koji sam naziva "porno soulom", čiju radikalnost u pristupu tekstovima pesama neće lako podneti slušaoci nežnijih stomaka. Poput nekakvog raspevanog Bukovskog, oslanjajući se na staru devizu "seks, droga i rokenrol", novopečeni kantautor, ne apologetski, već sa dobrom dozom kritičnosti i ironije peva svoje crne priče, pune surovosti, prljavog seksa, moralne i svake druge erozije. Njegova etika i estetika mnogima neće biti po volji, ali obe dolaze iz srca, a teme priča zvuče uverljivo u najmanju ruku kao da ih donosi njihov autentični svedok, ako ne i protagonista. Uostalom, kome se sve to učini previše, neka otvori oči i osvrne se oko sebe, junake i slike iz Pejakovićevih stihova srešće gotovo na svakom koraku. "Pa , ne mora još o tome i da se peva", slutimo osporavanja onih upornijih. Ali, može, pogotovo kada se to čini sa toliko talenta i hrabrosti, koliko na ovom albumu demonstrira ovaj svestrani umetnik.

 Pejakovićev "porno soul" se muzički oslanja na najbolje tradicije bluza, fanka, popa i hard roka, on je neka vrsta, nastavljača dela koje su svako na svoj način započeli "Buldožer" i Rambo Amadeus, a kada je o stranim uzorima reč najbliži je Frenku Zapi, mada u njegovim pesmama ima posveta, nekada minijaturnih a nekada i proširenih, Stounsima, Bitlsima, Santani, Hendriksu i drugim velikanima. Za odličnu svirku i produkciju, osim Pejakovića koji svira gitare, klavijature i usnu harmoniku, zaslužan je izabrani tim studijskih muzičara predvođenih Vojom Aralicom, Sašom Loknerom i Dejanom Momčilovićem.

Stvarajući ovaj album Nikola Pejaković je računao i na osporavanja od strane dela publike. Da nije tako, nikada ne bi zapevao pesme poput: "Pedofilija", "Sjeo sam za švedski sto", "Užički heroin", "Zulu uštipci"... Ali, računao je i na one koje će te iste pesme zavoleti i razumeti. I znao je da ravnodušnih biti neće. Ni sam to nije bio kada je ovakve priče i junake kroz pesmu stvorio...

BLIC, 28. decembar 2001.
Željko Jovanović

Poslovicno škrta na rečima, muzička kritika je prvu ploču Nikole Pejakovića-Kolje ocenila gotovo kao 'muzički događaj godine'

REPORTER, 26. decembar 2001.
Goran Tarlać

Dugo vremena se nije pojavila bolje i perfektnije odsvirana ploča kao što je 'Mama nemoj plakati' koju je glumac i režiser Nikola Pejaković-Kolja snimio.

Pejaković, za razliku od većine potencijalnih kolega, ne pokazuje nikakvu nameru da se uvlači publici, niti da njome cinično manipuliše. Njegova muzika nije šablonsko oportunističko đubre umotano u providni celofan "emocija" i "iskrenosti", nego autentično svedočanstvo o jednom bogatom i zanimljivom unutrašnjem svetu koji osim slika i reči podrazumeva i zvuk. Njegove pesme su najčešće "R`N`R short stories" manjeg, ili većeg stepena uvrnutosti - takav način izražavanja ovde je takođe deficitaran do granice nepostojanja, posebno što kod Kolje imate osećaj da mu se sve o čemu peva stvarno dogodilo.

Žanrovska, stilska, formalna ili bilo koja druga ograničenja ne postoje ni u naznakama: u potrazi za pravim rešenjem on potpuno slobodno poseže za onim izražajnim sredstvom koje smatra najpogodnijim, od bluza, preko hard roka, fanka i još koječega sličnog, do latino valcera. Teme i priče morate čuti da biste poverovali da ih je neko stavio na album. A kad ih čujete, biće Vam jasno zašto u odnosu na Kolju većina ostalih zvuči poput malokalibarskih, cmizdravih foliranata.

Tekstovi su "explicit content" u onoj meri u kojoj je moguće biti "eksplicitan", često prelazeći granicu iritacije, pa čak i banalnosti, ali to je Pejakovićev koncept, za koji u svakoj pesmi postoji mnoštvo opravdanja. Ne uživam u takvim stvarima i najčešće ih doživljavam kao kompenzaciju za nedostatak talenta i rafinmana - kod nas još uvek svaka budala može da poentira psovkom, ako se ne seti ničeg drugog - ali kod Kolje mi, iz nekih čudnih razloga, uopšte nisu odvratne. Možda zato što je takva vrsta komunikacije, izgleda, moguća još jedino u rokenrolu; njegov smisao Pejaković, sudeći po ovom albumu, veoma dobro razume.