LOGIN ZA KORISNIKE






Zaboravili ste lozinku?

ANKETA

Omiljeni OPO album?
 

 

 

KO JE NA VEZI?

Trenutno je 1 gost na vezi
Advertisement
Advertisement
Advertisement
Advertisement
Advertisement
Naslovna
Iz štampe, o Kolji PDF Štampaj E-pošta


OK br. 14-15, januar 2002.

Recenzija Koljinog albuma
Siniša Jočić

Za razliku od većeg broja domaćih albuma, Kolja i Smak Belog Dugmeta poseduju, u samom startu, jednu referencu koja ih izdvaja od ostalih, a ta je da je ceo album vraški dobro odsviran...

...Ono što posebno fascinira jeste tekstualni deo albuma...

...onda se neizbežno stiže do zaključka da se radi o jednom od najboljih albuma u 2001. A i šire, bogami!

 
Kolja - OK magazin

kompletnu recenziju Koljinog albuma, kao i razgovor sa njim možete preuzeti sa ovog linka. (~335KB)


POLITIKA, 28. januar 2002.

Ravnodušnih neće biti
Planirana šokantnost disko-debija poznatog glumca, scenariste i reditelja Nikole Pejakovića
D. Štrbac

Poznati glumac, scenarista i reditelj Nikola Pejaković u njegovom disko-debiju "Mama, nemoj plakati" (System records) na kome se potpisuje kao "Kolja i Smak Bijelog dugmeta". Pejaković ovim albumom lansira novi muzičko-idejni pravac koji sam naziva "porno soulom", čiju radikalnost u pristupu tekstovima pesama neće lako podneti slušaoci nežnijih stomaka. Poput nekakvog raspevanog Bukovskog, oslanjajući se na staru devizu "seks, droga i rokenrol", novopečeni kantautor, ne apologetski, već sa dobrom dozom kritičnosti i ironije peva svoje crne priče, pune surovosti, prljavog seksa, moralne i svake druge erozije. Njegova etika i estetika mnogima neće biti po volji, ali obe dolaze iz srca, a teme priča zvuče uverljivo u najmanju ruku kao da ih donosi njihov autentični svedok, ako ne i protagonista. Uostalom, kome se sve to učini previše, neka otvori oči i osvrne se oko sebe, junake i slike iz Pejakovićevih stihova srešće gotovo na svakom koraku. "Pa , ne mora još o tome i da se peva", slutimo osporavanja onih upornijih. Ali, može, pogotovo kada se to čini sa toliko talenta i hrabrosti, koliko na ovom albumu demonstrira ovaj svestrani umetnik.

 Pejakovićev "porno soul" se muzički oslanja na najbolje tradicije bluza, fanka, popa i hard roka, on je neka vrsta, nastavljača dela koje su svako na svoj način započeli "Buldožer" i Rambo Amadeus, a kada je o stranim uzorima reč najbliži je Frenku Zapi, mada u njegovim pesmama ima posveta, nekada minijaturnih a nekada i proširenih, Stounsima, Bitlsima, Santani, Hendriksu i drugim velikanima. Za odličnu svirku i produkciju, osim Pejakovića koji svira gitare, klavijature i usnu harmoniku, zaslužan je izabrani tim studijskih muzičara predvođenih Vojom Aralicom, Sašom Loknerom i Dejanom Momčilovićem.

Stvarajući ovaj album Nikola Pejaković je računao i na osporavanja od strane dela publike. Da nije tako, nikada ne bi zapevao pesme poput: "Pedofilija", "Sjeo sam za švedski sto", "Užički heroin", "Zulu uštipci"... Ali, računao je i na one koje će te iste pesme zavoleti i razumeti. I znao je da ravnodušnih biti neće. Ni sam to nije bio kada je ovakve priče i junake kroz pesmu stvorio...



BLIC, 4. januar 2002.

PUT KA SUNCU
(najbolji album u 2001.!!!)
Aleksandar Žikić
 

...Možda najneobičnije iznenađenje priredio je reditelj, scenarista i glumac Nikola Pejaković, koji je svoj debi album "Mama, nemoj plakati" potpisao nadimkom Kolja. Teme i priče morate čuti da biste poverovali da ih je neko stavio na album...

 


BLIC, 28. decembar 2001.
Željko Jovanović

Poslovicno škrta na rečima, muzička kritika je prvu ploču Nikole Pejakovića-Kolje ocenila gotovo kao 'muzički događaj godine'



REPORTER, 26. decembar 2001.
Goran Tarlać

Dugo vremena se nije pojavila bolje i perfektnije odsvirana ploča kao što je 'Mama nemoj plakati' koju je glumac i režiser Nikola Pejaković-Kolja snimio.



BLIC, 20. decembar 2001.
Aleksandar Žikić
 

Jedan od najznačajnijih nedostataka domaće scene predstavlja odsustvo ljudi koji su nekada, u nedostatku boljeg termina, nazivani kantautorima. Reč je o kompletnim autorsko-izvođačkim ličnostima, koje su u stanju da sa podjednakim uspehom prezentuju i muziku i, često potpuno nekonformističke, stavove o životu i umetnosti. Kolja Pejaković - koji se u pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj javnosti do sada uglavnom pojavljivao pod pravim imenom Nikola - svojim debi albumom "Mama, nemoj plakati" (System Records, www.system.co.rs ) koji potpisuje zajedno sa ad hoc pratećim bendom "Smak belog dugmeta", otvara vrlo ozbiljan razgovor na tu temu. Možda Vi mislite da kod nas ima puno kantautora (neki, zar ne, pune Centar "Sava" onoliko puta koliko ima slobodnih termina), ali tu je, u najboljem slučaju, u pitanju nesporazum.

 


Pejaković, za razliku od većine potencijalnih kolega, ne pokazuje nikakvu nameru da se uvlači publici, niti da njome cinično manipuliše. Njegova muzika nije šablonsko oportunističko đubre umotano u providni celofan "emocija" i "iskrenosti", nego autentično svedočanstvo o jednom bogatom i zanimljivom unutrašnjem svetu koji osim slika i reči podrazumeva i zvuk. Njegove pesme su najčešće "R`N`R short stories" manjeg, ili većeg stepena uvrnutosti - takav način izražavanja ovde je takođe deficitaran do granice nepostojanja, posebno što kod Kolje imate osećaj da mu se sve o čemu peva stvarno dogodilo.

Žanrovska, stilska, formalna ili bilo koja druga ograničenja ne postoje ni u naznakama: u potrazi za pravim rešenjem on potpuno slobodno poseže za onim izražajnim sredstvom koje smatra najpogodnijim, od bluza, preko hard roka, fanka i još koječega sličnog, do latino valcera. Teme i priče morate čuti da biste poverovali da ih je neko stavio na album. A kad ih čujete, biće Vam jasno zašto u odnosu na Kolju većina ostalih zvuči poput malokalibarskih, cmizdravih foliranata.

Tekstovi su "explicit content" u onoj meri u kojoj je moguće biti "eksplicitan", često prelazeći granicu iritacije, pa čak i banalnosti, ali to je Pejakovićev koncept, za koji u svakoj pesmi postoji mnoštvo opravdanja. Ne uživam u takvim stvarima i najčešće ih doživljavam kao kompenzaciju za nedostatak talenta i rafinmana - kod nas još uvek svaka budala može da poentira psovkom, ako se ne seti ničeg drugog - ali kod Kolje mi, iz nekih čudnih razloga, uopšte nisu odvratne. Možda zato što je takva vrsta komunikacije, izgleda, moguća još jedino u rokenrolu; njegov smisao Pejaković, sudeći po ovom albumu, veoma dobro razume.